У време када је Нови Сад био у саставу Аустроугарске монархије, очување националног идентитета имало је посебан значај. На иницијативу учитеља Гавре Путника покренута је идеја оснивања конвикта за школовање деце. Удружење учитеља Срба из Војводине издејствовало је дозволу за Правилник Српског учитељског конвикта 29. јануара 1890. године — датум који се сматра датумом оснивања установе.

После шест година припрема и сакупљања средстава, Конвикт је свечано отворен 1. септембра 1896. године када се усељава прва генерација ученика — 24 питомца и 18 питомица. Бригу о њима водили су управитељ Аркадије Варађанин и надзорници: др Тихомир Остојић, професор у мушкој гимназији, и Јелка Лујановић, учитељица у Српској вишој девојачкој школи. Зграда је дограђивана и коначно завршена 1910. године. Српски учитељски конвикт радио је до почетка Другог светског рата.

У периоду од 1945. до 1948. године установа постаје Интернат за прихватање деце оба пола, која су ратом онемогућена да наставе или започну средњошколско школовање — за збрињавање деце бораца, жртава фашизма и сиромашне деце са села.

Од 1948. до 1968. године дом постаје Интернат средње техничких школа у коме су боравили само ученици — дечаци.

Нова фаза рада настаје интеграцијом три мушка и три женска дома на нивоу града. Дечаци су пресељени у Дом омладине „Бранково коло", а у зграду некадашњег Српског учитељског конвикта у фебруару 1969. године усељавају се ученице и запослени Женског средњошколског дома. Иако Дом тада постаје женски, у периоду 1978-1982. године примао је и 17 ученика.

Од 1979. године дом добија данашњи назив — Средњошколски дом Нови Сад. Кроз векове је мењао називе, али намена је остала иста — брига о ученицима током њиховог школовања.